Pogledam oko sebe i vidim sve više veza koje pucaju i parova koji se polako gube. Skoro sam razgovarala sa dobrom prijateljicom koja mi kroz suze kaže da više ne veruje ni u ljubav ni u brak. Posle niza razočaranja, ogorčeno je zaključila da su svi muškarci „kreteni” i da joj je bolje samoj. Druga poznanica, pak, tvrdoglavo ponavlja kako joj „niko ne treba” i kako je potpuno srećna sama – iako u njenim očima vidim tugu koju pokušava da sakrije.
Ovakve priče me ne ostavljaju ravnodušnom. Zašto su brakovi pred izumiranjem? Veze sve površnije, a ljudi sve nesrećniji?
Nakon svega, kao da smo počeli da negiramo koliko nam je zaista potrebna bliskost. Poricanje potrebe za dubljom konekcijom sa drugim ljudskim bićem dešava se kada nemamo kapaciteta da osetimo svoj bol. Bol je tu jer ta konekcija ne postoji – sad. Pročitaj ovo iznad ponovo.
Tada, umesto da sebi priznamo: „AH – čeznem za ljubavlju i boli me što je nema.” svoju potrebu potisnemo i pravimo se „kul“. Ili – napravimo dramu i kažemo: „Čeznem, ali muskarci su ‘kreteni’ – pa je moja čežnja uzalud!“ Time od sebe pravimo paćenice i žrtve.
U oba slučaja naša potreba i bol neispunjene potrebe ostaju zanemareni – fokus ide ili na građenje štita i „kul“ izgleda, ili na jadikovanje i prebacivanje odgovornosti „tamo negde”.
To se dešava jer:
- nemaš kapaciteta da osetiš svoj bol;
- niko te nije naučio da je to put ka otvaranju, ranjivosti i ljubavi, dubokoj vezi i kasnije zdravom braku i porodici.
Nijedna od nas nije kriva što nema taj kapacitet – gotovo nikada nas nisu naučili kako da sedimo sa svojim bolom. Još od malih nogu slušamo poruke tipa „nemoj plakati”, „budi jaka”, pa naučimo da potisnemo suze i tugu i pravimo se da je sve u redu čak i kad nije.
Kao odrasle, mislimo da pokazati bol i ranjivost znači biti slaba. Ali zapravo je istina suprotna – upravo kroz prihvatanje tog bola i svoje ranjivosti otvaramo vrata pravoj ljubavi. Boli nas kada ljubavi nema, i to je normalno, jer čovek je stvoren da voli i da bude voljen. Zato nemoj da se stidiš ako čezneš za ljubavlju – ta čežnja postoji sa razlogom.
Čežnja za ljubavlju
Okej je čeznuti za ljubavlju. Nisi „jadna” ako čezneš i nije ni on kriv ako ne može odmah da ispuni sve tvoje potrebe. Zapamti, tvoj partner (ili muškarac koga želiš pored sebe) takođe je samo čovek sa svojim ograničenjima – ne može uvek da pogodi i ispuni baš svaku tvoju potrebu, ali to ne znači da mu nije stalo do tebe. Čežnja je lepa i zdrava. Tuđe granice su takođe lepe i zdrave. Biti u istini svog sadašnjeg trenutka – koji nekad boli – isceljuje.
Važno je da prestanemo da težimo ka savršenstvu i da prestanemo da zahtevamo savršeno ispunjenje svih svojih čežnji. Moramo prihvatiti da ni mi ni naši voljeni nismo savršeni – ljubav nije bajka u kojoj je svaka naša želja ispunjena.
Sve dok ne shvatimo da je preko puta nas drugo ljudsko biće – a ne sredstvo kojim dolazimo do „sreće” ili osećaja ličnog zadovoljstva i vrednosti – bićemo u „ljubavnom paklu.”
Zašto brakovi izumiru?
Živimo u vremenu u kom se lična sreća i komfor stavljaju iznad svega, pa se brak često posmatra kao ograničenje. Brakovi izumiru, bliskost izumire i ljudi su nesrećni jer su zaboravili šta znači služiti nečem većem od sebe – iz ljubavi – a ne iz „moranja”.
Nije svaka služba – zatvor.
Nije svaka „žrtva” – loša.
Nije svako „odustajanje od sebe (svog ego tripa)” – poraz.
Drugim rečima, ponekad je najveća snaga upravo u spremnosti da svoje „ja” stavimo u službu ljubavi. Ako ovako budemo gledali na svet – važnost i lepota braka, porodice i roditeljstva ostaće zauvek zaboravljena. I tada ne gubimo samo brak ili vezu – gubimo i osećaj smisla i zajedništva koji oni donose.
Poziv
Probudite se. Tu smo zbog nečeg većeg od svog komfora.
Brak, duboki isceljujući odnosi i ljubav izumiru jer ne žive u“komforu ovog trenutka – nego u ~ beskonačnosti istine. Svako ko čezne za istim – mora biti spreman na suočenje sa kratkotrajno neprijatnom, a dugoročno isceljujućom istinom.
Ako te zove dublji rad na ovoj temi – pogledaj kako možeš raditi sa mnom.