Objektivizacija života kao problem koji prožima sve naše ljudske probleme.
Objektivizacija – pravljenje nečega predmetom, objektom.
Važno je razumeti da je objektivizacija prirodan rezultat odvajanja od duha, duhovnosti i Boga.
Nedavno smo na Etera Školi Ljubavi dotakle temu objektivizacije. Jedna draga mlada mama se pitala – kako da svoju malenu kćer kroz odrastanje zaštiti od objektivizacije, ne nužno samo one spoljne već i od one unutrašnje. Kako da dotična kćer – buduća žena – ne procenjuje sebe samo na osnovu svog tela i time potencijalno ne potpadne pod razne izazove koji more žene koje sebe posmatraju samo kroz telo: od poremećaja ishrane do plastične hirurgije i odnosa sa muškarcima koji bi je objektivizovali, pa svega drugog što vreba ranjive ljudske jedinke, a posebno žene.
U isto vreme, mlada mama podelila je kako joj je ranjiva tema njeno telo u postpartumu. Kolektivni pritisak da se „vrati“ u svoj prethodni izgled i veličinu, a sa druge strane njena unutrašnja novonastala ljubav za njeno „novo“ žensko telo koje je donelo život na ovaj svet.
Rekla bih da je ovo jako duboka i jako univerzalna tema kroz koju sve žene prolaze, a u susret majčinstvu – trudnoći i postpartumu – ta tema se još jasnije oseća, čuje, vidi. Tema tela, estetskih očekivanja od tela, tema objektivizacije svog ženskog tela, tema bola koji se diže kada je naše telo objektivizovano, a sa druge strane činjenica da to danas i same sebi (i drugim ženama) radimo.
Objektivizacija kao mehanizam pojednostavljivanja života
Temu objektivizacije želim da proširim i dalje od ovoga. Važno je da shvatimo mehanizam objektivizacije i zašto se događa. Objektivizacija zapravo služi tome da nešto pojednostavimo, uprostimo, smanjimo, „lakše svarimo“, jer kad bismo zaista pogledali celu sliku kompleksnosti, mističnosti i lepote koju ljudski život i telo nose – većina nas bi se samo slomila.
Objektivizujemo telo ne samo u smislu „muškarci seksualno objektivizuju žene“ nego i u smislu zdravlja. Rekla bih da cela zapadna medicina (i civilizacija) objektivizuje, pojednostavljuje, mističnu Božiju kreaciju zvanu ljudsko biće i ljudsko telo, da bi pokušala da mu „pomogne“ ili prosto „savlada“ – kako ko.
Kada bismo zaista stali pred čudom koje telo jeste, teže bismo mu radili razne stvari koje mu radimo, sprovodili razne protokole, nametali razna pravila, jer bismo bili svesni da se petljamo u Božiju kreaciju.
Sa druge strane, neću reći da je sva zapadna civilizacija i medicina „protiv Boga“, samo želim da kažem da se u procesu razvoja te civilizacije i nauke desilo specifično (možda čak i mračnim silama planirano) otuđenje.
Umesto da žensko telo gledamo kao misteriju, pravimo se da znamo sve o njemu i dajemo sebi za pravo da eksperimentišemo na najčudnije načine. Od hormonske kontracepcije do krajnje nedostojanstvenih protokola porođaja (čast izuzecima). Deluje kao da je deo medicine tu da „pokori“ telo, a ne da mu pomogne da uz prirodne preparate i posvećenje ozdravljenju ozdravi.
Pročitaj i ovo – Greh nije seksi
Žene kao objekti – više od seksualne objektivizacije
Dakle, žene objektivizujemo na mnogo više nivoa od „seksualne“ objektivizacije.
Objektivizujemo žene i kada mislimo da su samo tu da „rađaju“ ili samo tu da budu „lepe“ ili samo tu da budu „emancipovane“. Ženu, koja je deo Božijeg proročanstva, svodimo na neki jednostavan materijalan koncept koji je tu da izvrši neku bazičnu materijalnu dužnost. Ali žena je tu za nešto neuporedivo veće – da bude deo ostvarenja proročanstva, kao i muškarac, kao i deca, kao i ceo ljudski rod.
I zato kažem i ponavljam – kad se udaljimo od Boga i zaboravimo na taj predivni sveprožimajući i mistični deo nas, i kad zaboravimo na to ko nam je zaista Otac, ostaje samo materija – objekat.
Pročitaj i ovo – Ženska sloboda
Kako objektivizujemo muškarce
Na malo drugačiji način objektivizujemo muškarce. Muškarci su tu da rade i zarađuju, da nas štite i budu jaki. Oni postaju objekti sa drugačijim očekivanjima. Bilo kako bilo, kada ljude svodimo na objekte bilo koje vrste, kad ih odvojimo od Boga i službe nečem većem – oni venu.
Ili bolje da kažem ovako – njihova duša vene. Materijalni aspekt možda i krene da se razvija, možda postanu snažni i bogati, ali šta im vredi ako nemaju dušu koja ume da voli?
Pročitaj i ovo – Zašto brakovi izumiru
Objektivizacija dece – najdublji oblik poricanja svetosti života
Na kraju, deca. Čini mi se da živimo u najbolesnije vreme ikada kada pričamo o deci. Od toga da smatramo da su deca „teret“ (objekat), do toga da su naša jedina „misija“ (objekat), do toga da deca nisu deca dok embrion ne postane fetus (objektivizacija života u svom najsržnijem obliku). Jer kako bismo ubili život ako ga nismo objektivizovali?
Ova sržna objektivizacija prožima sve one koje smo ranije spomenuli – kako one o ženama tako i one o muškarcima, jer je u pitanju objektivizacija života u svojoj srži.
I ne, ja nemam nikakve političke stavove o abortusu, samo smatram da je potrebno da postoji edukacija na temu težine takve odluke i posledica iste. Ovaj tekst pišem sa namerom da pre svega osvestimo zločine koje činimo nad sobom, osetimo ih, dotaknemo ih unutar sebe – da bismo mogle i njih i sebe da zagrlimo i da rani damo svetlost, saosećanje i ljubav i prostor za isceljenje.
Jer ako se pravimo da razni oblici ponašanja koji proizilaze iz objektivizacije ne prave rane – živimo u deluziji – potpuno odvojeni od svog duha i bića.
Kada telo postane mašina, a život sredstvo za korist
Dakle, objektivizacija zapravo vodi do toga da svoj i tuđe živote posmatramo na jedan jako poremećen način: kao da nije svet.
Ljudima oduzimamo njihovu svetost, lepotu, vezu sa Bogom. Svodimo ih na tela, objekte, funkcije, svodimo ih na ono „šta možemo da dobijemo od njih“, bilo da je u pitanju mama, tata, muž, dete ili ja sama.
Svom telu prilazimo kao mašini za zadovoljstvo, samopouzdanje i orgazme. Odraz u ogledalu postaje naš statusni simbol, površno trenje klitorisa „zadovoljstvo“, bankovni račun našeg muža njegova vrednost. Deca postaju teret jer ugrožavaju odraz u ogledalu i bankovni račun. Ljubav je prazan pojam bez nekog smisla, postoji samo strast i korist. Ovo biva „normalizovano“ jer tako se živi.
I onda neke „svesne žene“ krenu da kukaju kako ih muškarci objektivizuju, a same kupuju vibratore koje nasilno stavljaju na svoj nežni klitoris da im da kratkoročno zadovoljstvo umesto da zaista upoznaju prirodu svog tela, nežno stave dlanove na svoju vulvu i donji stomak svesne da dodiruju misteriju lično, a ne samo „vreću mesa i kostiju“.
Unutrašnja mizoginija i odgovornost koju nosimo
Onda počnemo da kao žene kolektivno projektujemo svoju unutrašnju mizoginiju i mržnju prema ženi na muškarce i Boga. Mislimo da nas oni mrze, a ne da smo zatrovane virusom mržnje prema životu koji dalje same, potpuno nesvesno, prenosimo.
U nekom momentu, ako smo blagoslovene, shvatimo da je naša materica prostor iz kojeg dolazi sam život, prostor u koji je sam Bog „posadio“ Isusa Hrista, a u isto vreme prostor gde u savremenom svetu svakodnevno ubijamo decu i zovemo to medicinskim zahvatom (i slobodom) jer nam nije zgodno da ih rodimo u trenutku kada su došla, ali nam je bilo zgodno da iskoristimo svoje telo za zadovoljstvo sa nekim muškarcem.
Ništa od ovoga ne „osuđujem“, grešila sam u životu mnogo iz neznanja i sama, samo želim da uperim direktno svetlo na teme koje se retko spominju i samim tim dam prostora osvešćivanju, a samim tim i isceljenju, kao što sam već spomenula.
Iako sama nisam učinila abortus, dugo sam nosila teret neosvešćene i neisprocesuirane boli mojih pretkinja koje jesu. Izmedju ostalog, motivisana kolektivnim otpuštanjem tog bola i pišem ovaj tekst. Ne sa mesta „krive su“ ili „kriva si“ nego sa mesta – „oseti kolektivni bol ženskog roda i dozvoli da te otvori, a ne zatvori.“ Dozvoli istini da te očisti. Dozvoli isceljenju da se desi. Ne drži se za svoju ili kolektivnu normalizaciju objektivizacije, ne drži se za laž, ne pomaže spasenju tvoje duše.
Sotona i Bog – dva potpuno različita pogleda na ženu
Slušala sam jedan fenomenalan podkast i čula ženu kako citira delove Biblije i objašnjava kako se Sotona oseća prema ljudima: gleda nas i oseća seksualnu požudu za nama, ima strastvenu želju da nas iskoristi i ostavi nesretnima. Mi smo objekat njegove želje za iskorišćavanjem.
To je tačno ono kako ljudi koji nemaju kontakt sa Bogom žive život – samo gledaju gde i koga da iskoriste, počevši od sebe i svog tela. Bilo da je za kratkoročna zadovoljstva ili preteran rad i zarađivanje novca – u pitanju je iskorišćavanje, a ne ljubav.
Sigurna sam da si osetila ovaj kvalitet senzacija u svom telu nekad u životu – bilo prema svom telu, parčetu torte, svoti novca ili muškarcu. Želja da nešto iskoristimo za svoje kratkoročno zadovoljstvo. Sad saznaješ poreklo tih senzacija:
Sotona nas ne voli – on samo želi da nas iskoristi i kroz nas spusti pakao na Zemlju.
Tvoje telo toliko je vredno da se svakodnevno vodi duhovni rat za njega. Jer ako se kroz našu matericu na Zemlju spustio Isus Hristos i time nam približio potencijal Raja, važno je razumeti da se kroz isti kanal, tvog tela i materice, spušta i pakao.
Slobodna volja – šta biraš da stvoriš na Zemlji?
Jedino što odlučuje da li ćeš kroz svoju kreacionu moć – ženstvenost i seksualnost – na Zemlji stvoriti raj ili pakao – jeste tvoja slobodna volja.
Tvoja slobodna volja bira da li će se posvetiti istini (osvešćivanju ovakvih teških činjenica), ljubavi (hrabrosti da voliš sebe i svet i kad osvestiš ovako nešto) i Bogu – ili nečem što nije to i što naizgled, često, ne izgleda „tako strašno“. Nekad je dovoljno samo da zažmuriš na istinu da si beskrajno bitna postojanju i da su tvoje odluke bitne i da prihvatiš iluziju da si „nebitna, mala i jadna i da je nebitno biraš li istinu i ljubav ili ne, jer je tvoj uticaj premalen…“ Ili već neku drugu laž koja ti se plasira, da odlutaš od Boga i raja u suprotnom smeru.
Oseti ovo – dok te Sotona gleda kao nešto za iskoristiti i zloupotrebiti – Bog te gleda kao ostvarenje njegovog proročanstva. Njegova ljubav i njegove lekcije su dugoročno ulaganje u tvoje spasenje i spasenje celog ljudskog roda. Bitna si mu, beskrajno si mu bitna. Nisi objekat, nisi još samo jedan broj.
Bog je uvek tu, ali ne riče, ne vrišti, ne manipuliše, ne obećava svetlucave stvari. Stalno ti govori o tome kako si više od tela, kako ne vrednuje tebe na osnovu tvog tela i tvojih postignuća i bankovnog računa nego na osnovu čistote tvog srca.
Ništa mu nije bitno šta mu „daš“ ako nije od srca. Ljubav i istina su njegovi jezici. Rođenog sina žrtvovao je za tvoje spasenje i odbranu. Da, baš tvoje.
Paradigma u kojoj živiš određuje tvoj život
A ti?
U šta ti biraš da veruješ?
Da li biraš da veruješ da pišem ovaj tekst da te isprozivam i učinim da se osećaš loše –
ili jer te volim i želim da saznaš šta te koči u tvom ostvarenju i da ti pomognem da se toga oslobodiš?
Da li biraš da veruješ da si tu da budeš objektivizovana i iskorišćena,
ili da si tu da budeš Božije dete, „stanovnik carstva nebeskog“?
Da li biraš da veruješ da u ljubavi za tebe ne postoji „onaj pravi“ i da nema nade za tvoje dubinsko ostvarenje u ljubavi?
ili da si tu da budeš primer da je – iako nije „verovatno“ – moguće živeti Božije Čudo zvano Ljubav?
Jer to u šta svojom slobodnom voljom biraš da veruješ određuje tok tvog života.
Veruješ li u „Boga“ koji žrtvuje, povređuje i iskorišćava?
Ili u Boga koji voli?
Oseti, ovo je toliko dublje od svega na čemu si do sada radila. Ovde ne pričamo o tvojim mehanizmima odbrane, maskama i slično, ovde pričamo o srži tvoje vere.
U kom operativnom sistemu i u kojoj paradigmi živiš?
I šta tvoja slobodna volja bira?
Bira li operativni sistem ispunjen ljubavlju i pokajanjem?
Ili kaznama?
Izbor koji menja sve
Ako sebi želiš život u kome se ne plašiš objektivizacije jer si je osvestila unutar sebe, zagrlila i iscelila ranu koju je napravila,
Ako sebi želiš život u kome znaš da si zaštićena jer si hrabro odabrala put istine i ljubavi,
Ako sebi želiš život u kome na ovom putu imaš mene kao Mentora – istraži opcije rada sa mnom:
Celogodišnja Etera Škola Ljubavi
Za ženu koja je spremna da ide duboko.
Za onu koja ne želi samo razumevanje, već istinsku transformaciju.
Za ženu koja želi da nauči kako da živi ljubav, istinu i svetost tela iznutra, svakog dana, u realnom životu.
Za ženu koja želi kontinuiranu podršku, prisutnost i podsećanje na ono što već jeste.
Za onu koja ne želi da ostane sama sa svojim uvidima, već želi prostor u kome se rast neguje, a ne zaboravlja.
Vrednija si nego što si ikada mogla da zamisliš.
Dobrodošla 🕊️