Mnogo se danas govori o ženskoj slobodi. O pravu da budemo sve što jesmo, o otporu prema svemu što nas je sputavalo. Ali da li je sve što zovemo slobodom zaista oslobađajuće? Sloboda o kojoj sanjamo često nosi novo breme.
Postoje paklovi koje prepoznajemo lako – nasilje, potčinjavanje, bol. I postoje oni suptilniji, zamaskirani u ideju „slobode”. Ovaj tekst nije ni lak ni brz za čitanje. Ali ako ostaneš do kraja, možda se setiš jednog zaboravljenog glasa u sebi. Onog koji zna. Koji pamti. I koji želi da voli, duboko i celim bićem.
Žensko zatočeništvo: prvi pakao
Naš poznati prvi pakao je žensko zatočeništvo.
Zatočeništvo u odnosu, porodici, životu, društvu – koje te ne ceni, ne voli, ne zna ko si, ne zaliva te, ne štiti i ne obožava te u skladu sa tvojom prirodom.
To je „pakao“ koji nam se redovno servira i koji doživljavamo kroz lekcije iz istorije, religije. Zaista, samo pogledajte kako je društvo tretiralo žene, i kako su naizgled moćni, a suštinski slabi muškarci koji su iz straha vladali svetom, tretirali žene, i osetićete ovaj pakao.
Uz sve to kolektivno na našim leđima i u našim telima – uračunaj još i lično:
Možda tvoj tata nije poštovao tvoju mamu, ili deda baku, ili pradeda prabaku, pa ju je vređao, prevario, tukao, silovao, prosto je bio u povređujućem aspektu svoje muške snage umesto u viteškom.
Ovaj pakao itekako je realan. U našim tkivima, u telima, u emocijama, duhu. Strah od muškaraca, strah od nasilja, strah od silovanja, strah od bliskosti – da ne bismo bile povređene… Sve su to veoma realne i opipljive posledice ovog pakla koje maltene svaka žena nosi u sebi.
To već relativno dobro znamo, o ovom paklu se dosta priča. Sve borkinje za ženska prava skreću pažnju na to, feminizam se postarao da više „ne budemo potlačene“, nego da budemo „jednake“.
Jedan deo toga za šta su se feministkinje izborile je prebitan i predivan.
Naizgled slobodna: drugi pakao
Taj drugi pakao je, ipak, malo teže videti.
Drugi pakao koji se danas plasira kao sloboda je – odbij poslušnost!
Razvedi se, budi „seksualno slobodna“, dokaži da ne mogu tobom da vladaju, razuzdaj se, bljuj vatru (ponosno!), spuštaj muškarce, sveti se.
„Dokaži“ svoju nadmoć, „Slobodu“.
„Ne možeš mi ništa!“
„Sve ja mogu sama!“
Ili, ako ne pričamo o ovako agresivnom pristupu, evo jednog koji sigurno znaš:
„Samo OVAKO možeš da me voliš – drugačije ne prihvatam.“
Kupi mi baš taj poklon!
Ljubi me baš tako kako ja hoću!
Izvedi me baš u restoran koji ja hoću!
Raširi veš baš kako ja hoću!
I tako dalje i tome slično.
Kako znam da su žene koje mene prate generalno mnogo svesnije od prvih agresivnih primera, sada ću vam pokazati suptilne načine na koje „odbijamo poslušnost“.
Odbijanje ljubavi, suptilno i duboko
Suptilniji deo ove naše devijacije jeste onaj koji odbija ljubav od muškarca, osim ako nije sve kako ja hoću. Ovaj deo nas krije se čak i u „duhovno“ osvešćenim krugovima, i ja sam, iz svoje rane, bila u ovom jako suptilnom ranjenom ženskom prinicpu.
„Ja sam žena, ja znam šta mi treba i kako to hoću da primim.“
U svemu tome ja nisam dozvoljavala njemu – mom muškarcu – ni Bogu, da me penetriraju i vode ka ljubavi i svetlosti, dubljoj od one koju ja mogu da izmaštam i tražim.
Sad dolazimo do bitnog mesta…
Zašto je drugi pakao tako opasan?
Zato što žena, utelovljena, zdrava, spokojna, stvarna žena, neće želeti da vlada. Ne želi da mentalno „zna“. Ne želi da vodi, kontroliše, nadgleda.
Mi imamo potrebu da vladamo i kontrolišemo i mikro-menadžujemo jer se plašimo.
Mi se borimo za „slobodu” jer se plašimo.
Mi se stalno borimo sa muškarcima jer se plašimo.
Plašimo se da, ako se prepustimo, niko nas neće uhvatiti.
Nećemo dobiti cveće. Nećemo otići u restoran. Neće nas zaštititi.
Pa sve radimo same.
Očeva senka i odnos sa Bogom
Sada sledi najteži deo ovog teksta, za koji da bi mogla da ga upiješ, moraš da vidiš kroz svoj traumu nastalu u odnosu sa Ocem, i Bogom.
Ako si već radila sa mnom biće ti lakše da osetiš u dubini svog bića ovu istinu.
Sada dolazimo do arhetipskih priča.
Eva je odbila poslušnost i izbačena je iz raja.
Bog, njen otac, dao joj je granicu. Granicu koja je bila za njeno dobro.
Bog, kao arhetip Oca, tu je da nam postavlja zdrave granice. Bog, kao Sunce na nebu, tu je da sunčevim zracima i toplotom da uputstva prirodi kako i kada da cveta. Daje nam strukturu.
Kada poštujemo godišnja doba i strukturu koju nam da, mi možemo da očekujemo da ako posadimo seme u pravom trenu, biljka izraste i da nam plod. Odbijanje poslušnosti Suncu i Zemlji (Bogu i Majci Zemlji) bilo bi da krenemo da sadimo u potpuno pogrešno doba godine.
Odbijamo poslušnost, ne trudimo se da spoznamo istinu (strukturu koju Sunce daje), ne zanima nas da upoznamo prirodu zemlje i LJUTIMO SE (ili očajavamo) ŠTO PLODA NEMA.
Eto tako se žene danas ljute što ljubavi nema, a mnogo toga rade naopako i pogrešno (iako potencijalno iz „najboljh namera“).
Ili se žrtvuju bez ljubavi i svesti, ili se štite bez spoznaje dubljih istina, ili kontrolišu i sve vode i planiraju same.
I onda su muškarci „krivi“, loši, površni, slabi, nezainteresovani, lenji i eto, to je problem.
Da se vratimo Evi i Bogu.
Još jedan ogroman problem je što ne znam ni jednu ženu koja je imala Oca „po liku Boga“ – Oca koji je bezgrešno postavljao zdrave granice. I to je potpuno normalno, jer su naši očevi ljudi, a ne sveprožimajuća mudrost i inteligencija univerzuma (koja je „Bog“ ili Sunce).
Dakle, da bismo Boga mogle da percipiramo kao energiju koja nam postavlja granice jer nas voli, a ne jer želi da nas utamniči, postoji ogroman, neopisivo veliki prostor u rani nastaloj u odnosu sa Ocem koji je potrebno isceliti.
I generalno arhetipom muškog principa.
Sve dok ovaj deo posla ne odradimo, suštinski, nema šanse da doživimo ljubav koja otvara naše srce i telo i vodi nas u potpuno prepuštanje i stapanje van granica svega što nam je poznato. Ljubav koja je susret sa Bogom, sa njim, sa sobom, ljubav koja isceljuje sve transgeneracijske rane i postavlja osnovu za nov, zdrav život.
Možemo doživeti skladan i bezbedan partnerski odnos koji nas voli tu gde jesmo ali nas ne izaziva previše.
To nije onaj, onaj o kojem se mašta i za kojim se čezne, onaj koji nas uzima u potpunoj dubini naše duše i tela i vodi putem svetla.
Zato, savremena borba za „žensku slobodu“ je samo opravdavanje Evine neposlušnosti, i razdora u odnosu sa Bogom i Muškarcem. To je period Evine adolescencije, gde ona probija granice i biva povređena. Problem je što mi ne razumemo da je ta „ženska sloboda“ samo faza u našem razvoju, i kao faza je okej, jer svako od nas će kao razvojnu fazu doživeti svoj bunt i odmetništvo od „Boga“, Sunca, Njega.
Tek kad se odvojimo spoznamo koliko nam jedinstvo nedostaje.
Ceo ovaj život koji živimo je baš taj ples, odvajanja i spajanja.
I tako, tek kad shvatimo i osetimo da smo odvojene, od sebe, od njega, osetimo koliko duboko nam samo treba taj zagrljaj, taj osećaj da pripadamo cele, baš takve kakve jesmo, divlje, odmetnute, da nas voli čak i takve i da sa radošću čeka da mu se vratimo.
I tek onda, kad prođemo prvi pakao, i drugi pakao, imamo priliku da spoznamo duboku ljubav.
Priliku da se vratimo kući.
Priliku da doživimo sklad, tu gde jesmo, sad, u ovom trenutku, tako običnom, a tako revolucionarnom – samo jer je prožet svešću da nas je Sunce uvek volelo, On nas je uvek voleo, čak i kad smo mu se opirale i bežale u podzemlje.
Ljubav je uvek bila tu, kao što je tu i svetlost dana, samo mi nismo verovale u ljubav, mi nismo želele da joj se otvorimo. Naša rana vikala je glasnije „OPASNO JE!“
„Okolo dok riču zveri, čuj što šapću anđeli.“
Njegov glas je tih, sveprožimajuć, i potrebno je da ga čuješ kroz taj rik, da ga vidiš kroz traumu, da osetiš svetlo na kraju tunela, koliko god u tunelu bilo stravično.
Tek u tom stapanju sa njim (a ne u borbi) – naćićemo pravu slobodu.
Aaaaaah.
Duboki udah.
Duboki izdah.
Oseti svoje srce, oseti svoja ramena, opusti ih. Otvori svoj grudni koš. Protegni vrat. Daj sebi prostora da sve ovo upiješ.
Sloboda bez ljubavi nije prava sloboda. Ljubav bez vere nije prava ljubav. A život bez kontakta sa nečim većim postaje suva kontrola. Možda je vreme da prestanemo da dokazujemo da možemo same. Možda je vreme da se vratimo sebi, ranjive i cele.
Ako si spremna da se vratiš sebi, da naučiš kako izgleda ljubav bez žrtvovanja svoje duše,, sloboda bez laži, ranjivost bez gubitka snage – pozivam te da istražiš opcije rada sa mnom.